Transport opasnog tereta u zdravstvu

Uvod

Po definiciji opasnim materijama se podrazumevaju sve one materije koje imaju takve osobine da mogu usled nestručnog i neodgovornog rukovanja ili “više sile”, izazvati posledice štetne po zdravlje ljudi ili životnu sredinu. Klasifikacija opasnih materija se vrši na osnovu Zakona o hemikalijama.

Opasne materije su sastavni deo funkcionalnog, tehnički visoko razvijenog društva. Koriste se sa različitom namenom, od upotrebe kao sirovina, poluproizvod ili gotov proizvod koji je neophodan za odvijanje nekog tehnološkog procesa do upotrebe kao sredstvo za obavljanje pojedinih svakodnevnih poslova.

Kada se opasne materije pojave u transportu u odgovarajućoj ambalaži, onda one predstavljaju opasan teret. Njihov transport različitim vidovima saobraćaja predstavlja svakodnevnu praksu i po pravilu je zabranjen sem ako se ne obavlja po tačno utvrđenim uslovima za određeni vid saobraćaja.

Iz godine u godinu povećava se količina opasnog tereta tako da to utiče i na porast potencijalne opasnosti i povećava rizik za ljude i životnu sredinu.

Opasnost od posledica u transportu opasnog tereta do koje može doći usled nepoštovanja propisa klasifikovana je u tri kategorije:

·         opasnost I kategorije je opasnost po život lica ili zagađenje životne sredine sa posledicama čije je otklanjanje dugotrajno i skupo;

·         opasnost II kategorije je opasnost od nanošenja teške telesne povrede licu ili znatnog zagađenja životne sredine i od zagađenja životne sredine na većem prostoru;

·         opasnost III kategorije je opasnost od nanošenje lake telesne povrede licu ili neznatnog zagađenja životne sredine.

Opasan teret u zdravstvenim ustanovama

U radu zdravstvenih ustanova svakodnevno se vrši transport opasnog tereta. U najvećem broju slučajeva radi se o drumskom transportu tereta. Često se dešava da opasne materije koje se koriste za normalan rad zdravstvenih ustanova nisu prepoznate kao opasan teret prilikom transporta.

Jedan deo ovog transporta obavljaju zdravstvene ustanove samostalno, dok veći deo čine organizacije koje vrše prodaju i/ili distribuciju opasnih materija. U oba slučaja ove vrste prevoza nisu u potpunosti regulisane, što može predstavljati veliku potencijalnu opasnost po zdravlje ljudi i životnu sredinu.

Neki od opasnih tereta u zdravstvenim ustanovama su:

·      Medicinski gasovi (prosečna opšta bolnica potroši godišnje od 70 do 100 tona kiseonika koji se transportuje u najrazličitijim pakovanjima)

·         Razne vrste goriva (gorivo za kotlarnice, dizel agregate, vozila, propan-butan, acetilen itd.)

·         Hemikalije za pripremu vode za termoenergetska postrojenja, hemodijalizu i održavanje istih

·         Hemikalije i reagensi za laboratorije i patologiju

·         Farmaceutski proizvodi

·         Dezificijensi i sredstva za održavanje površina i podova

·         Razne vrste otpada (infektivni, farmaceutski, hemijski...)

·         itd....

Zdravstvene ustanove kao aktivni učesnici u transportu opasnog tereta se mogu naći u ulozi:

·         pošiljaoca

·         prevoznika

·         primalaca

·         utovarilaca

·         pakera

·         punilaca

·         istovarilaca

·         organizatora transporta

Na osnovu Zakona o transportu opasnog tereta i ADR-a svaki od učesnika u transportu ima strogo definisane obaveze i nadležnosti pa su tako na primer obaveze pošiljaoca sledeće:

·         kao pokretač transportnog procesa, dužan je da stvori uslove za siguran transport opasnog tereta tako što će ustanoviti da je opasan teret propisno klasifikovan i dozvoljen za transport prema ADR;

·         dužan je da pruži prevozniku sve neophodne informacije kao i da obezbedi transportna dokumenta i propratna dokumenta (odobrenja, dozvole, obaveštenja, potvrde itd.);

·         koristi samo ambalažu, veliku ambalažu, veliko sredstvo za pakovanje IBC i angažuje samo vozila (vozila-cisterne, demontažne cisterne, baterijska vozila, MEGC, prenosive cisterne i kontejner-cisterne), koji su dozvoljeni i pogodni za transport date materije i koji su opremljeni obeležjima i oznakama propisanima u ADR;

·         pridržava se zahteva o načinu otpreme i ograničenjima pri   otpremi;

·         da predaje opasan teret na transport ako su vozaču ili licu koje obavlja prevoz uručena propisana transportna dokumenta;

·         da predaje opasan teret na transport ako je vozaču ili licu koje obavlja prevoz izdata dozvola za transport u skladu sa članom 30. Zakona o transportu opasnog tereta;

Obaveze prevoznika su:

·         da proveri i nakon provere ustanovi da opasan teret koji treba da se transportuje ispunjava sve uslove za transport prema ADR i da nije zabranjen za transport;

·         proveri ostale bitne informacije vezane za transport opasnog tereta;

·         osigura da se propisana transportna dokumenta nalaze u transportnoj jedinici;

·         nakon vizuelne provere utvrdi da vozilo ili teret nemaju očigledne nedostatke, curenje, propuštanje ili pukotine, da ne nedostaju delovi opreme, itd.;

·         da proveri, da vozila nisu preopterećena;

·         da u slučaju da se prevozi komadni teret, propisno obezbedi teret tako da ne može da se odgura, pretumba, pomeri ili ispadne sa vozila usled truckanja ili prevrtanja vozila;

·         da utvrdi, da su na vozila postavljena propisana obeležja i oznake opasnosti, shodno ADR;

·         da utvrdi, da se oprema propisana u pisanim uputstvima za vozača nalazi u vozilu;

Obaveze primaoca su:

·         da prijem opasnog tereta ne odlaže ukoliko ne postoje prisilni razlozi;

·         da nakon istovara proveri da li su ispoštovani svi zahtevi prema ADR;

Praksa

Iz raznih razloga transport opasnog tereta u zdravstvenim ustanovama još uvek nije na potrebnom nivou. Neki od zajedničkih razloga za sve učesnike u transportu opasnog tereta su: kašnjenje sa donošenjem i primenom Zakona o transportu opasnog tereta kao i podzakonskih akata, kašnjenje sa formiranjem Uprave za transport opasnog tereta, obukama Savetnika i njihovom angažovanju kao i neadekvatno i neažurno objavljivanje revizija ADR-a.

Sve to usporava punu primenu propisa u transportu i dopušta razne vrste improvizacija od odabira ambalaže, potrebne dokumentacije do samog čina transporta.

Slika 1. Neadekvatna ambalaža i označavanje opasnog tereta

Angažovanje Savetnika za bezbednost u transportu opasnog tereta je tek od kraja 2014. godine obaveza transportera, tako da veliki deo njih ni formalno ne ispunjava ovaj uslov sve do isteka roka važenja dozvole za transport.

U zdravstvenim ustanovama još uvek se prilikom javnih nabavki ne zahteva dostavljanje bezbednosnog lista za sve vrste hemikalija koje se nabavljaju. To značajno utiče na mogućnost provere ispunjenosti uslova pakovanja i transporta.

Najveći stepen ispunjenosti uslova za transport opasnog tereta je u oblasti upravljanja otpadom. U najvećem broju slučajeva veliki operateri pružaju pomoć zdravstvenim ustanovama pri izboru adekvatne ambalaže, pakovanju, označavanju i manipulaciji pri utovaru kao i generisanju potrebne dokumentacije.

Značajno manji stepen ispunjenosti uslova za transport opasnog tereta je prilikom angažovanja samo transportera. "Najmanja" greška je da i pored odgovarajuće ambalaže, tranportnih dokumenta i obučenih vozača vozila ne budu adekvatno obeležena (slika 2.).

Slika 2. Nepropisno označavanje vozila

  Potrebno je pomenuti i dva projekta Evropske agencije za rekonstrukciju i Ministarstva zdravlja „Tehnička podrška u upravljanju medicinskim otpadom“ i “Tehnička podrška za tretman medicinskog otpada u Srbiji” koji su trajali od agvusta 2007. godine do novembra 2013. godine.

U toku ova dva projekta najveći akcenat je stavljen na infektivni medicinski otpad. Pored obuke medicinskog osoblja uz isporuku vozila za skupljanje i transport infektivnog medicinskog otpada izvršena je i obuka vozača. To je praktično prva obuka vozača u zdravstvenim ustanovama za poslove i postupanje sa opasnim teretom, kao i upoznavanje menadžmenta sa tim poslovima. U okviru drugog projekta je izvršena obuka i budućih instruktora za vozače.

I pored neospornih kvaliteta ovih obuka, ona je sprovedena prema standardima koji važe u Velikoj Britaniji, jer tada još nije počela praktična primena Zakona o transportu opasnog tereta u Srbiji, tako da ne postoji potpuna usaglašenost sa ADR-om i našim zakonodavstvom i ta obuka se ne može smatrati validnom za obavljanje ovih poslova. Neophodna je ponovna obuka i usklađivanje sa važećim propisima. Kako je većina zdravstvenih ustanova koje imaju vozila za transport infektivnog medicinskog otpada već dobila integralne dozvole za ovu delatnost, samo par ustanova je prepoznalo potrebu za dodatnim angažovanjem na ispunjenju i primeni propisa. Izuzetak su zdravstvene ustanove koje su u procesu dobijanja dozvole jer one bar formalno moraju ispuniti sve potrebne propise.

Zaključak

           

            Transport opasnog tereta u zdravstvenim ustanovama nije njihova primarna delatnost i to je jedan od osnovnih razloga što nije prepoznata potreba za dodatnim angažovanjem na ovom polju. Pogotovo nisu prepoznate količine opasnog tereta koje se transportuju u i iz zdravstvenih ustanova i koje su obaveze ustanova.

            Funkcija i značaj angažovanja savetnika za bezbednost u transportu opasnog tereta su još uvek nepoznanica za zdravstvene ustanove. Veliki deo opasnog tereta stiže u zdravstvene ustanove bez mogućnosti stručne kontrole na prijemu sa njihove strane.

            Savetnik za bezbednost u transportu opasnog tereta se sem nekih izuzetaka angažuje samo u slučajevima kada je potrebno dobiti ili produžiti dozvolu za transport infektivnog medicinskog otpada. Malo se koristi zakonska mogućnost angažovanja iskusnih i proverenih Savetnika po ugovoru o delu, već se šalju na obuku zaposleni koji nemaju iskustva u transportu, kao ni dovoljno motivacije za obavljanje ovih poslova.

            Prilikom istovara opasnog tereta se ne vrši provera ispunjenosti ADR propisa. Bezbednosti list se još uvek ne primenju dovoljno i nije u potpunosti shvaćena njegova uloga u pravilnom postupanju sa opasnim materijama.

            Zdravstvene ustanove u Srbiji kasne u primeni propisa vezanih za transport opasnog tereta. Sa donošenjem potrebnih podzakonskih akata iz ove oblasti od strane Uprave za transport opasnog tereta i uz adekvatnu edukaciju očekuje se poboljšanje stanja u ovoj oblasti.

Elektronski i električni otpad - skupljanje i transport, pravna regulativa i praksa

Zoran Obradović

Opšta bolnica “Đorđe Joanović, Zrenjanin, dr Vase Savića 5, zoran@obradovic.biz

Rezime

Pravna regulativa i praksa pri skupljanju i transportu elektronskog i električnog otpada

Abstract

Legal regulation and practice for collecting and transporting electronic and electrical waste

Electronic and electrical waste - collection and transport, legislation and practice

Zoran Obradović

General Hospital “Đorđe Joanović, Zrenjanin, dr Vase Savića 5, zoran@obradovic.biz

Uvod

Tržište električnih i elektronskih proizvoda zahvaljujući visokoj stopi zastarelosti proizvoda usled novih inovativnih rešenja, svake godine beleži sve veći i veći rast.

            Veoma agresivne marketinške kampanje proizvođača električnih i elektronskih proizvoda često potpuno ispravnu opremu predstavljaju kao prevaziđenu što dovodi do potrebe za novom i naprednijom opremom. Rezultat je

paradoksalna situacija – umesto da se zahvaljujući ubrzanom napretku u domenu tehnološkog procesa proizvode dugotrajni i efikasni proizvodi (koji imaju manji negativan uticaj na životnu sredinu), nastaju sve veće količine e-otpada koji predstavlja poseban tok otpada sa najbržom stopom generisanja na globalnom nivou.

            Pod električnom i elektronskom opremom se podrazumevaju proizvodi čiji pravilan rad zavisi od električne struje ili elektromagnetnih polja, kao i oprema koja je namenjena za proizvodnju, prenos i merenje protoka i polja, i razvrstani su u jedan od razreda sa Liste razreda električne i elektronske opreme, a upotrebljavaju se kod napona koji ne prelazi 1000 V za naizmenični protok i 1500 V za jednosmerni protok.

            Na kraju svog upotrebnog veka, koji je iz godine u godinu sve kraći, ovi proizvodi postaju e-otpad koji spada u posebne tokove otpada. Zbog velike količine generisanog e-otpada, koja se svake godine uvećava po stopi od 3-5% ova vrsta otpada predstavlja globalni problem koji zahteva što hitnije rešavanje kroz povećanje procenta recikliranog e-otpada.

E-otpad

            U zemljama članicama Evropske unije količina generisanog e-otpada na godišnjem nivou se procenjuje na 14 - 15 kg po stanovniku (5 - 7 miliona tona   godišnje). U poređenju sa brojem stanovnika, Norvežani stvaraju najviše e-otpada: 28,4 kilograma po stanovniku, a slede ih Švajcarci sa 26,3 kilograma (prema podacima iz 2014. godine).

            Sa druge strane najveći proizvođači elektronskih proizvoda su SAD i Kina koje proizvode skoro trećinu svetske proizvodnje ovih vrsta proizvoda. Kada je u pitanju e-otpad SAD se nalaze na 9. mestu, a Kina ispod 40. mesta. Procenjuje se da se u Srbiji generiše oko 70.000 tona e-otpada godišnje, od čega se ispod 15% reciklira.

            Iako često sadrži zagađujuće i opasne materije, elektronski i električni otpad je istovremeno i veliki potencijalni rezervoar elemenata koji se mogu reciklirati, što ga čini "urbanim rudnikom". Čak 70% e-otpada je moguće reciklirati i to je jedino pravo rešenje za zaštitu životne sredine, javnog zdravlja i ekonomije.

            Po nekim studijama smatra se da generisani e-otpad u 2014. godini u sebi sadrži gvožđa, bakra i zlata u vrednosti od 48 milijardi evra.

           

U zavisnosti od vrste e-otpada on sadrži oko:

·         60% metala

·         30%plastike i

·         manje od 10% stakla

i samim tim predstavlja dobar izvor sirovina koje su sve manje dostupne u prirodi, ako se reciklira ili može kao što je sada slučaj predstavljati veliku opasnost po životnu sredinu ako se odlaže bez tretmana i na neregularan način.

Podela e-otpada

Po EKO katalogu e-otpadu pripadaju neki od sledećih brojeva:

·         08 03 17* - otpadni toner za štampanje koje sadrži opasne supstance

·         08 03 18 - otpadni toner za štampanje drugačiji od onog navedenog u
08 03 17

·         08 03 99 - otpadi koji nisu drugačije specificirani

·         09 01 10 - kamere za jednokratnu upotrebu bez baterija

·         09 01 12 - kamere za jednokratnu upotrebu koje sadrže baterije drugačije od onih navedenih u 09 01 11

·         09 01 99 - otpadi koji nisu drugačije specificirani

·         16 02 11* - odbačena oprema koja sadrži hlorofluorougljovodonike, HCFC, HFC

·         16 02 12* - odbačena oprema koja sadrži slobodni azbest

·         16 02 13* - odbačena oprema koja sadrži opasne komponente drugačija od one navedene u 16 02 09 do 16 02 12

·         16 02 14 - odbačena oprema drugačija od one navedene u 16 02 09 do 16 02 13

·         16 02 15*- opasne komponente uklonjene iz odbačene opreme

·         16 02 16 - komponente uklonjene iz odbačene opreme drugačije od onih navedenih u 16 02 15

• 20 01 34 - baterije i akumulatori drugačiji od onih navedenih u 20 01 33

·         20 01 35* (odbačena električna i elektronska oprema drugačija od one navedene u 20 01 21 i 20 01 23 koja sadrži opasne komponente)

·         20 01 36 - odbačena električna i elektronska oprema drugačija od one navedene u 20 01 21, 20 01 23 i 20 01 35

·         20 01 99 - ostale frakcije koje nisu drugačije specificirane

·         20 03 99 - komunalni otpadi koji nisu drugačije specificirani

·         20 01 21* - fluorescentne cevi i drugi otpad koji sadrži živu

·         20 01 23* - odbačena oprema koja sadrži hlorofluorougljovodonike

·         20 01 33* - baterije i akumulatori uključeni u 16 06 01, 16 06 02 ili 16 06 03 i nesortirane baterije i akumulatori koji sadrže ove baterije

 kao i ambalaža koja se koristi za pakovanje proizvoda i obuhvata sledeće:

·         15 01 01 - papirna i kartonska ambalaža

·         15 01 02 - plastična ambalaža

·         15 01 03 – drvena ambalaža

·         15 01 05 - kompozitna ambalaža

·         15 01 06 - mešana ambalaža

            Iako je e-otpad skup većeg broja različitih opasnih i neopasnih otpada najčešće se pri kategorizaciji svom skupljenom otpadu daje šifra 20 01 35* (odbačena električna i elektronska oprema drugačija od one navedene u 20 01 21 i 20 01 23 koja sadrži opasne komponente) i sve se svrstava u opasan otpad bez posebnog razvrstavanja prilikom skupljanja, privremenog skladištenja i transporta. Razvrstavanje i odvajanje opasnih i neopasnih komponenti kod nas vrši operater koji ima dozvolu za tretman.

Na osnovu Pravilnika elektronski proizvodi koji nakon upotrebe postaju posebni tokovi otpada su razvrstani prema listi razreda električne i elektronske opreme na:

           

1.      Veliki kućni aparati (frižideri, zamrzivači, mašine za pranje i sušenje veša, mašine za pranje posuđa, mikrotalasne peći, aparati za grejanje, bojleri, oprema za klimatizaciju)

2.      Mali kućni aparati (usisivači, pegle, tosteri, friteze, uređaji za šišanje, sušenje kose, pranje zuba, brijanje, vage)

3.      Oprema za informatičke tehnologije (IT) i telekomunikacije (lični računari, prenosni računari, štampači, oprema za kopiranje, telefoni, mobilni telefoni

4.      Oprema široke potrošnje za razonodu (radio aparati, televizijski aparati, videorekorderi, hi-fi uređaji, muzički instrumenti)

5.      Oprema za osvetljenje (fluorescentne sijalice, natrijumove sijalice, sijalice sa žarećom niti, ostala rasvetna oprema)

6.       Električni i elektronski alati (bušilice, testere, šivaće mašine, alati za košenje)

7.       Igračke, oprema za rekreaciju (razonodu) i sport (električni vozići, ručne konzole za video igre, video igre, sportska oprema sa električnim ili elektronskim komponentama, druge igračke

8.      Medicinski i pomoćni uređaji

9.      Instrumenti za praćenje i nadzor (detektori dima, regulatori zagrevanja, termostati, uređaji za merenje)

10.  Automati (automati za tople napitke, automati za čvrste proizvode, bankomati, automati za boce ili limenke koje sadrže topla ili hladna pića)

Zakonska regulativa

Cela ovu oblast koja obuhvata uvoz, proizvodnju, distribuciju elektronskih i električnih proizvoda, kao i skupljanje, transport i tretman kada ti proizvodi postanu e-otpada regulišu više Zakona i propisa kao što su:

• Zakon o upravljanju otpadom
• Zakon o ambalažnom otpadu
• Zakon o transpotu opasnih tereta
• Uredba o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada, obrascu dnevne evidencije o količini i vrsti proizvedenih i uvezenih proizvoda i godišnjeg izveštaja, načinu i rokovima dostavljanja godišnjeg izveštaja, obveznicima plaćanja naknade, kriterijumima za obračun, visinu i način obračunavanja i plaćanja naknade
• Uredba o visini i uslovima za dodelu podsticajnih sredstava
• Pravilnik o listi električnih i elektronskih proizvoda,merama zabrane i ograničenja korišćenja električne i elektronske opreme koja sadrži opasne materije, načinu i postupku upravljanja otpadom od električnih i elektronskih proizvoda
• Pravilnik o utvrđivanju usklađenih iznosa naknade za upravljanje posebnim tokovima otpada
• Pravilnik o obrascu dnevne evidencije i godišnjeg izveštaja o otpadu sa uputstvom za njegovo popunjavanje

            Ovom zakonskom regulativom je propisano postupanje sa elektronskim i električnim proizvodima koji nakon upotrebe postaju posebni tokovi otpada, kao i sa e-otpadom.

            Cilj upravljanja otpadom od električnih i elektronskih proizvoda je da se  obezbede i osiguraju uslovi za:

• sprečavanje nastajanja otpada od električnih i elektronskih proizvoda
• ponovnu upotrebu, reciklažu i druge oblike iskorišćenja takvih otpada, kao i smanjivanja odlaganja otpada
• unapređivanje standarda zaštite životne sredine od strane proizvođača, uvoznika, distributera, prodavaca i krajnjih korisnika u toku životnog ciklusa proizvoda, a posebno pri tretmanu i odlaganju otpada od električnih i elektronskih proizvoda.

            Upravljanje otpadnom opremom tj. e-otpadom vrši se na način da se obezbedi ispunjenost uslova zaštite životne sredine koji se odnose na:

• dizajn električnih i elektronskih proizvoda, označavanje o obaveznom odvojenom sakupljanju otpadne opreme i obaveštavanje
• odvojeno sakupljanje i prevoz, ponovnu upotrebu, iskorišćenje, tretman, i odlaganje otpadne opreme
• plaćanje troškova upravljanja električnom i elektronskom opremom koja nakon upotrebe postaje otpadna oprema.

            Na električnoj i elektronskoj opremi koja se stavlja u promet proizvođač ili uvoznik na vidnom mestu obezbeđuje čitko i neizbrisivo postavljen znak o obaveznom odvojenom sakupljanju otpadne opreme:

Slika 1. Znak o obaveznom odvojenom skupljanju otpadne opreme

Projektovanje i proizvodnja električne i elektronske opreme se vrši na takav način da se obezbede:

• smanjivanje upotrebe opasnih materija na najmanju moguću meru
• lakše rastavljanje, ponovna upotreba i reciklaža ili drugi oblik iskorišćenja otpadne opreme
• veća upotreba recikliranih materijala i reciklaža otpadne opreme, njenih sastavnih delova i ugrađenih materijala
•  da proizvod kada postane otpad, ne predstavlja opasnost i nema štetan uticaj na zdravlje ljudi ili životnu sredinu, niti predstavlja smetnju ili teškoću za organizovanje upravljanja otpadom.

            Posebno je potrebno naglasiti da proizvođač svojim dizajnom i proizvodnim postupcima ne može sprečavati ponovnu upotrebu otpadne opreme, osim ako taj dizajn ili ti postupci predstavljaju značajnu prednost u pogledu zaštite životne sredine i/ili zahteva za bezbedno korišćenje opreme.

            Proizvođač i uvoznik je u obavezi da obavesti krajnjeg korisnika opreme u domaćinstvu o svrsi i ciljevima sakupljanja otpadne opreme, pravilnom postupanju i značaju ponovne upotrebe i reciklaže. Tako krajnji korisnik mora biti obavešten o :

• zabrani odlaganja otpadne opreme kao nerazvrstanog komunalnog otpada i obavezi odvojenog sakupljanja otpadne opreme
• mogućim načinima ponovne upotrebe, reciklaže i drugih postupaka iskorišćenja, kao i o prednostima ponovne upotrebe i reciklaže u odnosu na druge oblika iskorišćenja ili odlaganja otpadne opreme
• mogućim štetnim uticajima otpadne opreme na zdravlje ljudi i životnu sredinu zbog prisustva opasnih materija u toj opremi
• značenju znaka obaveznog odvojenog sakupljanja otpadne opreme

            Potrebno je da proizvođač i uvoznik obezbede da na prodajnim mestima bude vidno istaknuto obaveštenje za krajnjeg korisnika o mestu i načinu predaje otpadne opreme.

            Ovim propisima su regulisani postupci skupljanja i transporta otpadne opreme na sledeći način:

• Sakupljanje i transport otpadne opreme obavlja se na način da se omogući u što većem obimu ponovna upotreba celih aparata i sastavnih delova, uključujući iskorišćenje i reciklažu
• Otpadna oprema koja se predaje sakupljaču treba da bude u stanju iz kojeg je vidljivo da nije prethodno rastavljana radi vađenja posebnih sastavnih delova
• Otpadnom opremom smatraju se i prethodno nerastavljeni delovi opreme koja se sastoji od više celina (npr. ekrani kompjutera, elektromotori od pumpi ili kompresora i sl.)
• Sakupljač otpadnu opremu predaje operateru ili kolektivnom operateru uz popunjeni Dokument o kretanju opasnog otpada.
• Sakupljač ne rasklapa otpadnu opremu.

            Mesta za skladištenje (uključujući i privremeno skladištenje) otpadne opreme pre njenog tretmana, moraju ispunjavati sledeće zahteve:

• Nepropusna podlogu za prostor sa opremom za sakupljanje nenamerno prosutih tečnosti, a po potrebi i opremom za odmašćivanje i čišćenje
• Nadstrešnica za odgovarajuća mesta
• U skladištu se otpadna oprema čuva odvojeno, tako da se ne meša sa drugim otpadom i da se može, radi ponovne upotrebe, iskorišćenja ili reciklaže svrstati odvojeno po razredima otpadne opreme
• Otpadna oprema se skladišti na način da se pre tretmana ne zgnječi, izdrobi ili na drugi način uništi ili zagadi opasnim ili drugim materijama, tako da njena ponovna upotreba, iskorišćenje ili reciklaža nije onemogućena ili izvodljiva bez nesrazmerno visokih troškova
• U skladištu otpadne opreme ne vrši se tretman, odnosno rasklapanje i odstranjivanje tečnosti i gasova.

            Cilj odvojenog sakupljanja otpadne opreme iz domaćinstava u Srbiji je da se do 31. decembra 2019. godine dostigne nivo od četiri kilograma po stanovniku godišnje.

            Operateri bi trebalo da obezbede da ponovna upotreba cele opreme ima prednost u odnosu na njeno iskorišćenje.  Iskorišćenje preuzete otpadne opreme ima prednost u odnosu na odlaganje, a pri iskorišćenju ponovna upotreba sastavnih delova otpadne opreme i reciklaža materijala i materija ima prednost u odnosu na druge načine iskorišćenja.

Praksa

            Kao i u drugim oblastima i pored težnje da se što više poštuju propisi u praksi imamo veća ili manja odstupanja od njih.

            Kada su u pitanju proizvođači opreme (uvoznici, distributeri i dr.) poštuju se odredbe o postavljanju znaka o obaveznom odvojenom sakupljanju otpadne opreme i obaveštavanju potrošača. Proizvođači opreme plaćaju taksu za proizvode koje stavljaju u promet, a koji postaju nakon upotrebe posebni tokovi otpada. Svi proizvodi su upakovani u ambalažu i postupanje sa ambalažnim otpadom je uglavnom regulisano sklapanjem ugovora sa nekim od operatera koji vrši skupljanje i tretman ambalažnog otpada.

            Najveći problemi su u skupljanju i transportu ovih proizvoda kada na kraju svog životnog veka postanu otpad. Često smo svedoci da se odlaganje vrši zajedno sa komunalnim otpadom, što je u direktnoj suprotnosti sa propisima. Ovaj problem bi se mogao rešiti po ugledu na EU postavljanjem sakupljačkog centra (reciklažnog ostrva) na svakih 30.000 stanovnika.

Slika 2. Odlaganje e-otpada zajedno sa komunalnim otpadom

            Privremeno skladištenje do transporta ili pre tretmana često nije u adekvatnim uslovima i u skladu sa propisima.

           

            Uobičajena kategorizacija e-otpada izgleda ovako:

• Prema kategoriji: Q14 - Proizvodi koje njihov vlasnik odbacuje kao neupotrebljive
• Prema prirodi ili aktivnosti kojom se stvaraju: Y37 - baterije i druge električne ćelije i Y40 - bilo koji drugi otpad koji sadrži bilo koju komponentu iz Priloga 4. i bilo koju karakteristiku iz Priloga 5.
• Prema komponentama koje ga čine opasnim: C5 - jedinjenja nikla; C6 - jedinjenja bakra; C12 - jedinjenja kalaja; C18 - olovo i jednijenja olova i C51 - ugljovodonici i kiseonik; azotna i/ili sumporna jedinjenja koja nisu uzeta u obzir u ovom prilogu
• Prema karakteristikama otpada koje ga čine opasnim: H5 - "Štetan (opasan)": supstance i preparati koji, ako se udišu ili gutaju ili ako prodiru kroz kožu, mogu uključiti ograničene rizike po zdravlje; H6 - "Otrovan": supstance i preparati (uključujući veoma toksične supstance i preparate) koji, ako se udišu ili gutaju ili ako prodiru kroz kožu, mogu uključiti ozbiljne, akutne ili hronične rizike po zdravlje, i čak smrt; H15 - Otpad koji ima svojstvo da na bilo koji način, nakon odlaganja, proizvodi druge supstance, npr. izluževine, koje poseduju bilo koju navedenu karakteristiku (H1-H14)

           

Kako se obično sav e-otpad kategorizuje kao 20:01:35* smatra se opasnim otpadom i ima sve gore pobrojane osobine. To zahteva minimum skladištenje u prostoru sa nepropusnom podlogom i postojanje kompleta za čišćenje u slučaju izlivanja opasnih materija, kako bi se sprečio negativ uticaj na životnu sredinu.

 

Slika 3. Jedan od primera skladištenja e-otpada zajedno sa primarnom ambalažom

            Transport e-otpada je specifičan i postoji mnogo problema koje je potrebno rešiti:

• Još uvek ne postoji dobro organizovana mreža skupljača e-otpada tako da ova vrsta otpada često završava kao komunalni otpad ili skupljanje i transport vrše lica na neprimeren način i bez osnovnog poznavanja osobina tereta koji transportuju.
• Za najveći deo firmi koje su dobile dozvolu za transport e-otpada u ranijem periodu nije postojala potreba za angažovanjem savetnika za bezbednost u transportu opasnog tereta. Sa istekom važenja "starih"dozvola i njihovim obnavljanjem stanje u ovoj oblasti se popravlja.
• Firme koje imaju angažovanog savetnika za bezbednost u transportu opasnog tereta ne koriste u potpunosti sve njegove usluge tako da u praksi:
• Tovarni list se u najvećem broju slučajeva ne koristi. Jedini dokument je dokument o kretanju opasnog tereta a nedostaje dokumentacija u skladu sa ADR-om
• Obeležavanje vozila je veoma šaroliko i uglavnom nije u skladu sa ADR-om. Najčešće se koriste listice opasnosti koje često nisu adekvatno postavljene, a narandžaste table se veoma retko koriste
• Ne koristi se mogućnost izuzeća na osnovu tačke 1.1.3.6 ADR-a za transportnu kategoriju 3
• Kontrolne liste vozača se retko koriste
• Vozila uglavnom nemaju setove za čišćenje tovarnog prostora na osnovu odredbe ADR CV13 (ako je došlo do ispuštanja ili prosipanja materija u vozilu ili kontejneru, isti mogu da se koriste tek posle temeljnog čišćenja, eventualno posle dezinfekcije i dekontaminacije.
• itd

Slika 4. Obeležavanje vozila samo listicama opasnosti

            U dokumentu o karakterizaciji otpada nije naveden UN broj tako da se e-otpad transportuje kao UN3077, Materija opasna po životnu sredinu, čvrsta N.D.N.

            E-otpad se najčešće transportuje u skladu sa ADR 7.3.3.1 (VC1 i VC2) u zatvorenim ili pokrivenim vozilima.

            Zbog nepotpunih podataka o transportu otpada u karakterizaciji otpada ne koristi se mogućnost da se u određenim slučajevima transport vrši kao: UN3363 (opasna roba u mašinama ili opasna roba u aparatima). Ova vrsta transporta ne podleže odredbama ADR-a, što značajno olakšava i smanjuje troškove transporta.

 

Slika 5. Transport e-otpada

Zaključak

           

                Postupanje sa ektronskim i električnim proizvodima koji nakon upotrebe postaju posebni tokovi otpada (e-otpad) je regulisano velikim brojem propisa koji obuhvataju sve učesnike od uvoznika i proizvođača ove vrste opreme do operatera koji vrše tretman e-otpada.

                Najveći deo propisa se striktno poštuje, ali u delu koji se odnosi na skupljanje i transport e-otpada postoji potreba za korekcijama kao što je propisivanje uslova transporta (UN broj) prilikom karakterizacije otpada, opremanje vozila sa svom potrebnom dokumentacijom i opremom, pravilnim označavanjem vozila i korišćenjem mogućnosti izuzeća od nekih odredbi ADR-a.