Transport opasnog tereta u zdravstvu

Uvod

Po definiciji opasnim materijama se podrazumevaju sve one materije koje imaju takve osobine da mogu usled nestručnog i neodgovornog rukovanja ili “više sile”, izazvati posledice štetne po zdravlje ljudi ili životnu sredinu. Klasifikacija opasnih materija se vrši na osnovu Zakona o hemikalijama.

Opasne materije su sastavni deo funkcionalnog, tehnički visoko razvijenog društva. Koriste se sa različitom namenom, od upotrebe kao sirovina, poluproizvod ili gotov proizvod koji je neophodan za odvijanje nekog tehnološkog procesa do upotrebe kao sredstvo za obavljanje pojedinih svakodnevnih poslova.

Kada se opasne materije pojave u transportu u odgovarajućoj ambalaži, onda one predstavljaju opasan teret. Njihov transport različitim vidovima saobraćaja predstavlja svakodnevnu praksu i po pravilu je zabranjen sem ako se ne obavlja po tačno utvrđenim uslovima za određeni vid saobraćaja.

Iz godine u godinu povećava se količina opasnog tereta tako da to utiče i na porast potencijalne opasnosti i povećava rizik za ljude i životnu sredinu.

Opasnost od posledica u transportu opasnog tereta do koje može doći usled nepoštovanja propisa klasifikovana je u tri kategorije:

·         opasnost I kategorije je opasnost po život lica ili zagađenje životne sredine sa posledicama čije je otklanjanje dugotrajno i skupo;

·         opasnost II kategorije je opasnost od nanošenja teške telesne povrede licu ili znatnog zagađenja životne sredine i od zagađenja životne sredine na većem prostoru;

·         opasnost III kategorije je opasnost od nanošenje lake telesne povrede licu ili neznatnog zagađenja životne sredine.

Opasan teret u zdravstvenim ustanovama

U radu zdravstvenih ustanova svakodnevno se vrši transport opasnog tereta. U najvećem broju slučajeva radi se o drumskom transportu tereta. Često se dešava da opasne materije koje se koriste za normalan rad zdravstvenih ustanova nisu prepoznate kao opasan teret prilikom transporta.

Jedan deo ovog transporta obavljaju zdravstvene ustanove samostalno, dok veći deo čine organizacije koje vrše prodaju i/ili distribuciju opasnih materija. U oba slučaja ove vrste prevoza nisu u potpunosti regulisane, što može predstavljati veliku potencijalnu opasnost po zdravlje ljudi i životnu sredinu.

Neki od opasnih tereta u zdravstvenim ustanovama su:

·      Medicinski gasovi (prosečna opšta bolnica potroši godišnje od 70 do 100 tona kiseonika koji se transportuje u najrazličitijim pakovanjima)

·         Razne vrste goriva (gorivo za kotlarnice, dizel agregate, vozila, propan-butan, acetilen itd.)

·         Hemikalije za pripremu vode za termoenergetska postrojenja, hemodijalizu i održavanje istih

·         Hemikalije i reagensi za laboratorije i patologiju

·         Farmaceutski proizvodi

·         Dezificijensi i sredstva za održavanje površina i podova

·         Razne vrste otpada (infektivni, farmaceutski, hemijski...)

·         itd....

Zdravstvene ustanove kao aktivni učesnici u transportu opasnog tereta se mogu naći u ulozi:

·         pošiljaoca

·         prevoznika

·         primalaca

·         utovarilaca

·         pakera

·         punilaca

·         istovarilaca

·         organizatora transporta

Na osnovu Zakona o transportu opasnog tereta i ADR-a svaki od učesnika u transportu ima strogo definisane obaveze i nadležnosti pa su tako na primer obaveze pošiljaoca sledeće:

·         kao pokretač transportnog procesa, dužan je da stvori uslove za siguran transport opasnog tereta tako što će ustanoviti da je opasan teret propisno klasifikovan i dozvoljen za transport prema ADR;

·         dužan je da pruži prevozniku sve neophodne informacije kao i da obezbedi transportna dokumenta i propratna dokumenta (odobrenja, dozvole, obaveštenja, potvrde itd.);

·         koristi samo ambalažu, veliku ambalažu, veliko sredstvo za pakovanje IBC i angažuje samo vozila (vozila-cisterne, demontažne cisterne, baterijska vozila, MEGC, prenosive cisterne i kontejner-cisterne), koji su dozvoljeni i pogodni za transport date materije i koji su opremljeni obeležjima i oznakama propisanima u ADR;

·         pridržava se zahteva o načinu otpreme i ograničenjima pri   otpremi;

·         da predaje opasan teret na transport ako su vozaču ili licu koje obavlja prevoz uručena propisana transportna dokumenta;

·         da predaje opasan teret na transport ako je vozaču ili licu koje obavlja prevoz izdata dozvola za transport u skladu sa članom 30. Zakona o transportu opasnog tereta;

Obaveze prevoznika su:

·         da proveri i nakon provere ustanovi da opasan teret koji treba da se transportuje ispunjava sve uslove za transport prema ADR i da nije zabranjen za transport;

·         proveri ostale bitne informacije vezane za transport opasnog tereta;

·         osigura da se propisana transportna dokumenta nalaze u transportnoj jedinici;

·         nakon vizuelne provere utvrdi da vozilo ili teret nemaju očigledne nedostatke, curenje, propuštanje ili pukotine, da ne nedostaju delovi opreme, itd.;

·         da proveri, da vozila nisu preopterećena;

·         da u slučaju da se prevozi komadni teret, propisno obezbedi teret tako da ne može da se odgura, pretumba, pomeri ili ispadne sa vozila usled truckanja ili prevrtanja vozila;

·         da utvrdi, da su na vozila postavljena propisana obeležja i oznake opasnosti, shodno ADR;

·         da utvrdi, da se oprema propisana u pisanim uputstvima za vozača nalazi u vozilu;

Obaveze primaoca su:

·         da prijem opasnog tereta ne odlaže ukoliko ne postoje prisilni razlozi;

·         da nakon istovara proveri da li su ispoštovani svi zahtevi prema ADR;

Praksa

Iz raznih razloga transport opasnog tereta u zdravstvenim ustanovama još uvek nije na potrebnom nivou. Neki od zajedničkih razloga za sve učesnike u transportu opasnog tereta su: kašnjenje sa donošenjem i primenom Zakona o transportu opasnog tereta kao i podzakonskih akata, kašnjenje sa formiranjem Uprave za transport opasnog tereta, obukama Savetnika i njihovom angažovanju kao i neadekvatno i neažurno objavljivanje revizija ADR-a.

Sve to usporava punu primenu propisa u transportu i dopušta razne vrste improvizacija od odabira ambalaže, potrebne dokumentacije do samog čina transporta.

Slika 1. Neadekvatna ambalaža i označavanje opasnog tereta

Angažovanje Savetnika za bezbednost u transportu opasnog tereta je tek od kraja 2014. godine obaveza transportera, tako da veliki deo njih ni formalno ne ispunjava ovaj uslov sve do isteka roka važenja dozvole za transport.

U zdravstvenim ustanovama još uvek se prilikom javnih nabavki ne zahteva dostavljanje bezbednosnog lista za sve vrste hemikalija koje se nabavljaju. To značajno utiče na mogućnost provere ispunjenosti uslova pakovanja i transporta.

Najveći stepen ispunjenosti uslova za transport opasnog tereta je u oblasti upravljanja otpadom. U najvećem broju slučajeva veliki operateri pružaju pomoć zdravstvenim ustanovama pri izboru adekvatne ambalaže, pakovanju, označavanju i manipulaciji pri utovaru kao i generisanju potrebne dokumentacije.

Značajno manji stepen ispunjenosti uslova za transport opasnog tereta je prilikom angažovanja samo transportera. "Najmanja" greška je da i pored odgovarajuće ambalaže, tranportnih dokumenta i obučenih vozača vozila ne budu adekvatno obeležena (slika 2.).

Slika 2. Nepropisno označavanje vozila

  Potrebno je pomenuti i dva projekta Evropske agencije za rekonstrukciju i Ministarstva zdravlja „Tehnička podrška u upravljanju medicinskim otpadom“ i “Tehnička podrška za tretman medicinskog otpada u Srbiji” koji su trajali od agvusta 2007. godine do novembra 2013. godine.

U toku ova dva projekta najveći akcenat je stavljen na infektivni medicinski otpad. Pored obuke medicinskog osoblja uz isporuku vozila za skupljanje i transport infektivnog medicinskog otpada izvršena je i obuka vozača. To je praktično prva obuka vozača u zdravstvenim ustanovama za poslove i postupanje sa opasnim teretom, kao i upoznavanje menadžmenta sa tim poslovima. U okviru drugog projekta je izvršena obuka i budućih instruktora za vozače.

I pored neospornih kvaliteta ovih obuka, ona je sprovedena prema standardima koji važe u Velikoj Britaniji, jer tada još nije počela praktična primena Zakona o transportu opasnog tereta u Srbiji, tako da ne postoji potpuna usaglašenost sa ADR-om i našim zakonodavstvom i ta obuka se ne može smatrati validnom za obavljanje ovih poslova. Neophodna je ponovna obuka i usklađivanje sa važećim propisima. Kako je većina zdravstvenih ustanova koje imaju vozila za transport infektivnog medicinskog otpada već dobila integralne dozvole za ovu delatnost, samo par ustanova je prepoznalo potrebu za dodatnim angažovanjem na ispunjenju i primeni propisa. Izuzetak su zdravstvene ustanove koje su u procesu dobijanja dozvole jer one bar formalno moraju ispuniti sve potrebne propise.

Zaključak

           

            Transport opasnog tereta u zdravstvenim ustanovama nije njihova primarna delatnost i to je jedan od osnovnih razloga što nije prepoznata potreba za dodatnim angažovanjem na ovom polju. Pogotovo nisu prepoznate količine opasnog tereta koje se transportuju u i iz zdravstvenih ustanova i koje su obaveze ustanova.

            Funkcija i značaj angažovanja savetnika za bezbednost u transportu opasnog tereta su još uvek nepoznanica za zdravstvene ustanove. Veliki deo opasnog tereta stiže u zdravstvene ustanove bez mogućnosti stručne kontrole na prijemu sa njihove strane.

            Savetnik za bezbednost u transportu opasnog tereta se sem nekih izuzetaka angažuje samo u slučajevima kada je potrebno dobiti ili produžiti dozvolu za transport infektivnog medicinskog otpada. Malo se koristi zakonska mogućnost angažovanja iskusnih i proverenih Savetnika po ugovoru o delu, već se šalju na obuku zaposleni koji nemaju iskustva u transportu, kao ni dovoljno motivacije za obavljanje ovih poslova.

            Prilikom istovara opasnog tereta se ne vrši provera ispunjenosti ADR propisa. Bezbednosti list se još uvek ne primenju dovoljno i nije u potpunosti shvaćena njegova uloga u pravilnom postupanju sa opasnim materijama.

            Zdravstvene ustanove u Srbiji kasne u primeni propisa vezanih za transport opasnog tereta. Sa donošenjem potrebnih podzakonskih akata iz ove oblasti od strane Uprave za transport opasnog tereta i uz adekvatnu edukaciju očekuje se poboljšanje stanja u ovoj oblasti.